She wrote about the famous

     Volela bih kada bi srce imalo istu politiku kao i prodavnice - Ako nešto slomiš, kupuješ ga. Slomio si me, sad me nosi kući i čuvaj to što si slomio jer nisi pazio. To bi bila odlična garancija, mada prave garancije nikada neće postojati...

      Jedino gore od toga da me potpuno slomiš je da odlamaš deo po deo i nosiš sa sobom jer ti se dopada. U nekoj drugoj zemlji mogli bi da ti odseku ruku za to kradljivče. A ja, ja ne mogu ništa da ti uradim.

     Moje srce je jedno staro potrovlje, mesto gde ljudi odlažu nepotrebne i besmislene stvari nakupljene tokom godina... I nekada je stvarno bilo puno stvari - stare stolice za ljuljanje od prabaka, malo samo popucalog laka na drškama; ramova za velika ogledala u kome su se devojke ogledale kada se spremaju da izađu do Kalemegdana, da prošetaju svoje nove haljineč; ormana i plakara u kojima su se nekada nalazile prelepe i vredne bunde; keramičkih figura koje je baka skupljala celog svog života i vredno odlagala. I onda su ljudi to nehotice odnosili. Ne razmišljajući o posledicama. 

     Prvo je došao N. pa je odneo ormane i plakare, jer su mu se baš svideli i nije smatrao da marim za njih, a nije znao da je bilo baš suprotno, i da sam u tim plakarima čuvala sve do čega mi je bilo stalo i držala stare fotografije i uspomene. Pa je došao Dj. i odneo tri ogledala, i nisam marila, jer mi nikada nije bilo stalo da se ogledam, dok on, on je bio pravi narcis i smatrala sam da su mu potrebna ta ogledala. Bilo ih je još mnogo, i polako, stvar po stvar, delovi mog potkrovlja su odlazili sa njima. Nehotice. Oni su odnosili mene. A onda su došli M. i N.S.S. i odneli skoro sve, odneli su stare goblene, slike, fotografije, persijske tepihe, pa čak i bakine keramičke figurice. Sve što mi je sada ostalo je ispucali brodski pod i jedna stolica na ljuljanje, da sedim u mraku, u ćošku i uljuljkavam sebe u san.

     Najveći strah mi je da ću jednog dana ostati i bez tih dasaka u glavi i bez te jedne stolice da mi pruži utehu...

Ana Bardot

2013-06-17